Kada sam 1977. godine prvi put posetio Kovačicu, Jan Čeh je bio jedan od onih koje sam među prvima sreo, odmah po dolasku. Pozdravio me je kao direktor mesnog Doma kulture pod čijim je okriljem bila i Galerija slikara-seljaka, zbog kojih sam ovde kao novinar i došao. Od tada sam u Kovačici bio valjda sto puta. A s vremenom to više nije bilo samo zbog pisanja novinarskih članaka i reportaža o lokalnim, međunarodno poznatim, naivnim slikarima već me je ovamo vukla i kolekcionarska strast.

Od mog upoznavanja s Jankom Čehom prošlo je tačno četiri decenije i mi smo se tokom tih godina često sretali u najrazličitijim prilikama - u kućama ovdašnjih slikara, u galerijama, na prezentacijama knjiga o Kovačici, na vemisažima protagonista kovačičke „umetnosti čistog srca“ i drugim dešavanjima vezanim za umetnost ove specifične slovačke sredine u Banatu. Sprijateljili smo se, uzajamno se posećivali i postepeno, nezavisno jedan od drugoga, stvarali vlastite zbirke naivnog slikarstva. Mnogo mi je pomagao u širenju moje zbirke na koju sam veoma ponosan, a sada mu je sigurno i žao što me je doveo do mnogih vrhunskih dela kovačičkih majstora. Dobro bi mu danas došla u njegovoj novoj galeriji.

Jan Čeh je bio direktor Doma kulture punih 16 godina.

Bila je to ustanova koja je u to vreme više nego ikada pre pomagala u organizaciji izložbi, sticanju kontakata, građenju imidža, prodaji slika, ali i u najrazličitijim drugim aktivnostima lokalnih slikara. Jan Čeh je bio tu kada im se otvarao svet i kada je taj svet dolazio kod njih, u njihove „ateljee" u seoskim domovima, bioje direktan akter njihove zlatne ere, kada su bili na vrhuncu međunarodne scene i kada su se imena mnogih od njih našla u svetskoj enciklopediji naivne umetnosti.

Bilo je to vreme kada su vrata svojih domova seljaci-slikari otvarali značajnim ličnostima političkog i kultumog života, uključujući i predsednike, državne funkcionere, filmske zvezde, renomirane kolekcionare. A kovačički umetnici-stvaraoci odlazili su u svet na otvaranje sopstvenih izložbi. Jan Čeh je aktivno učestvovao u podizanju ugleda kovačlčkog slikarskog fenomena. U vreme njegovog delovanja na mestu direktora ponovo se pokrenuo i pozorišni život (on sam je režirao više pozorišnih komada). Bio je pravi „ministar kulture" Kovačice.

Kada je odlazio sa mesta šefa kultumog doma, u svojoj zbirci je imao samo pet slika kovačičkih slikara. A posećivao ih je skoro svakoga dana, pratio je njihovo stvaralaštvo, dobro je poznavao sva njlhova dela, ali i brige i radosti. Pomagao im je kako god je mogao. Onih pet slika je kasnije postalo kamen temeljac njegove danas bogate i značajne zbirke koju čini ukupno 105 dela pretežno članova osnivačke generacije kovačičke slikarske enklave. Među te pionire ubrajaju se Martin Paluška, Jan Sokol, braća Venjarski, Jan Knjazovic, Jan Garaj, Martin Jonaš, Mihal Bireš, Zuzana Halupova, Vladimir Boboš, Jan Strakušek-da navedem samoovu legendamujedanaestorku.

Čehovu zbirku cenim utoliko više što i moje bezrezervno divljenje njihovom iskrenom, jednostavnom i originalnom stvaralaštvu počinje i završava se sa ovim pionirlma kovačičke slave. Sa onima čije stvaralaštvo počiva na spontanosti i čistoti ove najdemokratičnije umetnosti. Njihovu je četkicu vodio urođen instinkt, a ne ideja o finansijskoj dobiti. Danas Kovačica piše sasvim drugačije poglavlje svoje slikarske tradicije. Poglavlje kiča, plagijata, dekoracije, trgovine... Nekakvog amaterskog folklora suvenirskog karaktera koji sa pravom naivnom umetnošću nema ništa zajedničko.

Čini mi se da je za neke ovakve „slikare" dovoljno to što su se rodili u Kovačici da bi sebe uzdizali do ranga svetskih zvezda. Pronicljivost ovih instant tzv. naslednika slavnih im prethodnika Kovačici samo škodi. Nije samo meni palo na pamet da je u to prste umešalo nekoliko špekulanata iz opštine koji su na račun kovačičkog naivnog slikarstva izgradili posao ili trgovački brend te pod etiketom donacija, marketinškim aktivnostima i korišćenjem privilegija, prava i statusa manjine predstavljaju mlađe kovačičke slikare kao svetski poznate autore.

Nisu prezali ni od toga da u sve uvuku i ministre kulture i inostranih poslova Slovačke i Srbije da i oni učestvuju na njihovim površno urađenim izložbama na kojima je, čast izuzecima, predstavljen samo kič. Tome doprinose i lokalni „novinari" koji Kovačicu, a da i ne trepnu, spajaju sa epicentrom ne samo istorije naivnog slikarstva već je predstavljaju i kao meku svetske likovne kulture uopšte. Na kraju krajeva, dobro je da se tradicija produžava, ali sve je to krenulo u ne baš pravom smeru. To je smer koji vodi ka procvatu fabrikacije slika skoro nikakve umetničke i galerijske vrednosti. Slava Kovačice polako bledi, njena kontaminacija kičem je sve osetnija...

Znam o čemu govorim. O kovačičkim slikarima sam napisao sedam knjiga, izdao brojne kataloge, priredio i otvorio 15 izložbi vlastite zbirke u kojoj imam, između ostalog, i stotinu vrhunskih dela autora-očeva kovačičke slave. Godine 2000. sam dobio Nagradu Kovačice za širenje kultumog imena mesta u inostranstvu (među učesnicima tog događaja u Opštini Kovačica bio je i Janko Čeh), objavio sam desetine radova i članaka o ovdašnjoj grupi naivnih slikara, lično sam poznavao sve njene najznačajnije članove, bio sam član organizacionog odbora međunarodnog trijenala INSITA u Bratislavi, godinama sam pratio međunarodna dešavanja u oblasti ovog bajkovitog likovnog pravca.

Jan Čeh je svoju zbirku gradio dugi niz godina, strpljivo, tiho, pazeći na likovni i istorijski šmekslika, od kojih je neke dobio na poklon, druge kupio ili dobio zamenom, ali stalno imajući uvid u to gde su ona najbolja dela koja su napustila domove kovačičkih slikara... Paradoksalnoje što im je puno pomagao da prodaju dela, a pritom uvek žalio - a sada posebno - za svakim dobrim platnom koje je napustilo Kovačicu.

Znao je i sam uvek dobro da odabere, njegova zbirka je čitava kolekcija pravih bisera. Oko 25 galerijskih slika Jonaša, serija izuzetnih ulja na platnu Knjazovica, platna Sokola, Halupove i radove ostalih korifeja osnivačke generacije. Čini mi se da je kvalitet njegove zbirke veći od one kojom raspolaže istorijska mesna Galerija naivne umetnosti (za tih šest decenija postojanja, galerija je svoj fond obogatila sa više od 500 slika). To je možda i zbog toga što je zbirka ove mesne galerije formirana od poklona slikara a to nije uvek bilo ono najbolje iz njihovog stvaralaštva. Jan Ceh je dela birao direktno kod slikara, kupovao od drugih kolekcionara i u raznim galerijama, menjao, ali uvek se trudio da to bude nešto najbolje i najvrednije od onoga što su autori stvorili. Nije žurio, uvek je tvrdoglavo čekao pravi primerak za svoju zbirku.

Državna Galerija naivne umetnosti u Kovačici dugi niz godina tapka u mestu, njena personalna pitanja su u političkim rukama. Do sada nije izdat ozbiljan katalog galerije. Gde je stručna pomoć Kancelarije za Slovake u inostranstvu i Ministarstva kulture? Pa Kovačicu su od vajkada smatrali produženom rukom slovačke kulture...

Ideja da osnuje galeriju u kojoj bi izložio vlastitu zbirku se kod sedamdeset trogodišnjeg Jana Čeha rodila odavno. Ove godine je došao taj čas. Zahvaljujući spletu srećnih okolnosti, uključujući i kupovinu susedne kuće, u kojoj će biti sedište buduće galerije, u svom rodnom mestu -Kovačici, ponudiće zbirku dela njenih slikara. Može li kolekcionar umetnosti doživeti vrednije osećanje? Ovaj ostvaren san je u slučaju Čehove galerije još lepši i upečatljiviji. Na njenim zidovima stoje slike kao hronika njegovog života, one dokumentuju vreme koje je u Kovačici proživeo... Kao svedok, očevidac, do detalja poznaje teme sa okolnih atara, ulica i dvorišta naslikanih na šarenim platnima.

Ne čudi to što Janko Čeh često odlazi među svoje slike, meditira i priča sa njima. Razume ih, čini se, kao niko drugi. To su njegove URAMLJENE USPOMENE na rano detinjstvo, momaštvo i zrele godine. Čehova galerija je znak poštovanja prema slavi ovdašnjih slikara-seljaka, znak poštovanja prema čoveku i poljima, to je zbirka sa dušom i puna je priča. To je kutak u koji bi trebalo da zađe svako ko poseti Kovačicu.

Ivan Meliherčik